
| Француски језик la langue française |
|
|---|---|
| Говори се у: | Француској, Канади, Белгији, Швајцарској, Конгу, Обали Слоноваче и још 46 земаља. |
| Укупно људи који говоре француски: | 87 милиона |
| Језичка група: Класификација: |
индоевропска |
| Статус језика | |
| Званични језик у: |
Уједињеним Нацијама, Међународном олимпијском комитету, Европској унији, Француској, |
| Регулисан од: | l'Académie française (Француска академија и друге институције) |
| Кодови и шифре француског језика | |
| ISO 639-1 | fr |
| ISO 639-2 | frn |
| SIL | FRA |
Француски језик (фр. la langue française) је један од романских језика који се примарно користи у Француској, Белгији, Швајцарској, прекоморским територијама Француске, као и бившим колонијама Француске и Белгије, укључујући Квебек у Канади. Овај језик користи 87 милиона становника на Земљи као први језик, а укупно 182 милиона људи га користи у свакодневној комуникацији. Француски језик је једанести језик у свету по бројности говорника.
Од 1970. постоји међународна организација за сарадњу земаља у којима је француски званични, или важан језик у комуникацији и култури. Ова организација се зове „Франкофонија“.
види: Списак земаља у којима се говори француски
Садржај |
Види: Историја француског језика
Сматра се да су Заклетве из Стразбура (les serments de Strasbourg) из 842. први текст написан на протофранцуском.
Краљ Франсоа I је 1539. наредио да француски буде званични језик администрације и двора у Француској.
Кардинал Ришеље је 1634 основао Француску академију (Académie française), која се бавила „Унапређењем и заштитом француског језика“. Од седамнаестог века француски је постао lingua franca европских племића, прво у централној, а у 18-ом и 19-ом веку источној Европи (Пољска, Русија, Румунија). У ово време Француска је постала колонијална сила, чиме је поставила основе за ширење француског језика ван Европе. Белгија, која је стекла независност 1830, такође је увела француски језик у своје колоније.
У 18-ом веку француски је постао главни језик у домену међународних односа и дипломатије (уместо латинског). Касније је стварањем колонијалног царства Велике Британије у 19-ом веку, и порастом моћи САД-а у 20-ом веку, ситуација промењена у корист енглеског језика.
Француски је, уз енглески и немачки, један од три радна језика које користи Европска комисија. По правилу се од председника Европске комисије очекује да течно говори француски језик. Овакав значај француског језика у ЕУ је последица чињеница да је Француска једна од земаља оснивача, и да је главно седиште институција ЕУ, Брисел, углавном франкофонски град.
По подацима из 2006, француски језик је матерњи за 12% становништва ЕУ, а њиме уме да говори 26% становника Уније. Ван француског говорног подручја, француски се највише учи у Великој Британији, Немачкој, Румунији и земљама Медитерана.
Француски језик је веома далеко од фонетских правила читања и писања. Завршни сугласник у речима се никад не изговара. Слова n и m се понекад не изговарају. Француски се чита „течно“, што значи да се завршни сугласници често спајају са наредном речи. У писању се користи пет врста акцента: акут ´, грав `, циркумфлекс ˆ, умлаут или трема ¨, и цедиља ¸.
Француски језик разликује десет глаголских времена: 5 простих и 5 сложених.
Проста су: садашње време (le présent), имперфект (l'imparfait), футур (le futur), презент субјунктив (le subjonctif) и садашњи кондиционал (le conditionnel).
Сложена су: сложени перфекат (le passé composé), плусквамперфект (le plus-que-parfait), футур перфекат (le futur antérieur), имперфекат субјунктив (le subjonctif passé) и прошли кондиционал (le conditionnel passé).
Француски разликује учтиво ословљавање од пријатељског. За учтиво обраћање користи се друго лице множине (vous). Изгубио је деклинацију која је постојала у латинском језику. Француски језик разликује два граматичка рода.
Француски језик је богат локалним дијалектима, који се називају и патоа. Они се у основи деле на северне (Langue d'oïl, ближе стандардном језику), јужне (Langue d'oc, под утицајем окситанског језика), и франко-провансалске (Franco-Provençal).
Већина речи у француском потиче из латинског језика или је изведена из грчко-латинских основа речи. Многе речи имају дублете тако да је једна верзија из латинског, а друга је народна. Пример за то су многе именице и изведени придеви, као: mère / maternel, frère / fraternel, froid / frigide, œil / oculaire, sûreté / sécurité, и слично.
Француски је преузео многе речи из енглеског, италијанског, других романских језика, немачког, арапског, итд. Процењује се да је 13% речника (неких 4.200 речи) страног порекла у фонду од 35.000 речи.
У француском, често се креирају неологизми који замењују, углавном енглеске, позајмљенице. На пример, „баладер“ (baladeur) замењује енглеске речи „вокмен“ и „дискмен“ (walkman, diskman).
Регионални француски представља речник и изразе који се користе у појединим регионима француског језичког подручја, али не припадају званичним речницима француског, нити се користе на целом говорном подучју.
Члан 1 Универзалне декларације о људским правима
Tous les êtres humains naissent libres et égaux en dignité et en droits. Ils sont doués de raison et de conscience et doivent agir les uns envers les autres dans un esprit de fraternité.
На српском
На француском
На енглеском
На немачком
| Службени језици Европске уније | ||
|---|---|---|
| бугарски | дански | енглески | естонски | фински | француски | немачки | грчки мађарски | ирски | италијански | летонски | литвански | малтешки | пољски португалски | румунски | словачки | словеначки | холандски | чешки | шпански | шведски |
||
| Извор: Интернет презентација ЕУ Видети још: Називи ЕУ на различитим језицима |
||
Why are we here?
All text is available under the terms of the GNU Free Documentation License
This page is cache of Wikipedia. History